Kako sam spasila život svom bratu: Priča prvog donora matičnih ćelija čija transplantacija je promenila istoriju medicine

Prva uspešna transplantacija matičnim ćelijama sprovedena je 1988. godine i spasila je život Metjua Feroua. Ovo je promenilo ugao posmatranja matičnih ćelija za koje se ranije smatralo da su medicinski otpad, a danas su prepoznate kao dragocene ćelije koje spasavaju život. Simbolično, u julu, koji je mesec podizanja svesti o čuvanju matičnih ćelija iz pupčanika, prenosimo vam priču o prvoj transplantaciji tih ćelija koja je napravila revoluciju u svetu medicine.

Dok je u prvom planu Metju, malo se pričalo šta stoji iza uspešne transplantacije koja se desila u Francuskoj, oktobra 1988.g. Metjuova mlađa sestra Doroti bila je prvi donor matičnih ćelija ikad, čija transplantacija je spasila život njenom bratu i promenila istoriju savremene medicine.

Metju sa svojom porodicom, danas

Spasavanje života mog brata matičnim ćelijama – moja priča

Pre skoro 35 godina, moj brat Metju Ferou primio je, prvi u svetu, transplantat matičnih ćelija. Kao donor, moje matične ćelije uzete iz pupčane vrpce bile su prve koje su uspešno primenjene na ovaj način. Ovaj trenutak u istoriji medicine ne samo da je spasio život već je imao nemerljiv uticaj na moju i na budućnost drugih.

Kakav je bio osećaj kada ste saznali da ste spasili život svog brata? I kako i kada ste saznali za to?

Svesna sam svoje uloge u spasavanju života mog brata od kada znam za sebe. Ali imala sam otprilike 5 ili 6 godina pre nego što sam uopšte počela da razumem bilo šta od toga. To što sam donor matičnih ćelija iz pupčane vrpce mom bratu, sastavni je deo mog identiteta i oblikovalo je mene ko sam ja danas.

Sećam se kako sam posmatrala vađenje krvi i tretmane. Razmišljala sam kako je to strašno, i iako sam bila veoma mlada i nisam mogla sasvim razumeti ozbiljnost situacije, znala sam da je sve to nešto mnogo veće od mene. Deca mnogo bolje zapažaju nego što to odrasli misle.

Bolest mog brata i transplantacija oduvek su igrali značajnu ulogu u mom životu. Sećam se čak od najranijeg detinjstva da su se naši životi vrteli oko odlazaka u bolnicu i lekarskih pregleda. Moja sećanja uključuju odlazak na Univerzitet Djuk nekoliko puta. Sećam se kako sam posmatrala vađenje krvi i tretmane. Razmišljala sam kako je to strašno, i iako sam bila veoma mlada i nisam mogla sasvim razumeti ozbiljnost situacije, znala sam da je sve to nešto mnogo veće od mene. Deca mnogo bolje zapažaju nego što to odrasli misle.

30 godina od transplantacije.. Prof.Kurtzberg – lekar Metjua u to vreme (levo), Metju (u sredini), prof. Gluckman koja je uradila transplantaciju (desno)

Imali smo beleške i fotografije događaja. Stalno bih iznova gledala ove albume. Sećam se da sam saznala kako su sekvencionirali našu DNK, pre nego što sam uopšte i znala šta je to DNK. Sve to mi je bilo fascinantno. Naravno, ništa ja nisam uradila: desilo se samo da sam rođena. Ali se sećam da sam zaista bila ponosna na sebe. I dalje se osećam kao da sam igrala glavnu ulogu u nečemu veoma važnom.

Dok smo odrastali, većina ljudi ne bi ni znala da je moj brat ikada bio bolestan niti da smo on i ja igrali ulogu u nečemu revolucionarnom u medicini. Povremeno bi iskrslo, ali većina ljudi nije imala pojma o tome. Njegov oporavak nije bio ništa drugo do čudo. Njegova krv i imuni sistem bili su zdravi. Kako je vreme odmicalo, njegovi pregledi su postajali sve ređi, a činjenica da je imao opaku bolest i da su u lečenju koje mu je spasilo život korišćene moje matične ćelije iz pupčanika postalo je još jedan detalj u našim životima. Činjenica da je mogao da vodi relativno normalan život pokazuje koliko je uspešan bio tretman.

Koliko je veza između vas različita u odnosu na veze između ostalih braća i sestara? Mislite li da je rezultat svega ovoga to što ste postali više bliski?

Moja uloga davaoca u prvoj transplantaciji krvi iz pupčanika promenila je tok naših života i ojačala trajno našu vezu brata i sestre. Svake godine obeležimo dan kada je urađena transplantacija. Bio je to dan kada je njegov život spašen, i srećna sam što sam bila deo toga.

Kada u porodici imate nekog bolesnog, svima je teško. Transplantacija koju je moj brat imao uticala je na sve članove moje porodice, čak i mnogo godina kasnije. Kroz tu vrstu zajedničkog iskustva izgradili smo vezu koja postaje jača što smo stariji.

Mislim da suočavanje sa izazovima i teškoćama uopšteno čini vezu između braće i sestara mnogo jačom. Kada u porodici imate nekog bolesnog, svima je teško. Transplantacija koju je moj brat imao uticala je na sve članove moje porodice, čak i mnogo godina kasnije. Kroz tu vrstu zajedničkog iskustva izgradili smo vezu koja postaje jača što smo stariji. Ili je to, možda, zbog toga što kako starimo sve manje ima svađa i rivalstva među nama. U svakom slučaju, veza je tu.

Zašto je čuvanje matičnih ćelija važno za tebe, i zašto to želiš da uradiš i za svoju decu?

Kada sam postala roditelj, nisam bila spremna za preplavljujući osećaj brige koju neko može imati za svoju decu. Jedna od najvažnijih stvari koju možemo da uradimo u životu je da obezbedimo bolju budućnost našoj deci. Želim da budem sigurna da sam uradila sve što sam mogla da moja deca odrastaju srećna i zdrava. Želim da im pomognem da žive najpotpuniji mogući život. Poslednja stvar koju bih želela jeste da žalim zbog želje da sam mogla da učinim više. To razdiruće, mučno pitanje “šta ako?”

Neka bolest bi mogla da se izleči za 10 ili 20 godina, i jedino što treba da uradim je da sačuvam krv iz pupčanika mog deteta da se ne baci u smeće. Smatram to zaštitom za moju porodicu. Postoji toliko mnogo bolesti da, jednostavno, ima smisla pripremiti se za tu mogućnost.

S obzirom na to da sam iz prve ruke videla kako krv iz pupčane vrpce može spasiti život, za mene bi bilo nemoguće da zanemarim vrednost koju ona ima. Pruža mi mir kada znam da imam nešto što bi moglo spasiti život ili izlečiti neizlečivu bolest. Zaista je neverovatno kako te mogućnosti mogu uticati na našu budućnost. Neka bolest bi mogla da se izleči za 10 ili 20 godina, i jedino što treba da uradim je da sačuvam krv iz pupčanika mog deteta da se ne baci u smeće. Smatram to zaštitom za moju porodicu. Postoji toliko mnogo bolesti da, jednostavno, ima smisla pripremiti se za tu mogućnost.

Nisam ni doktor ni naučnik, ali znam da je pre trideset pet godina oblast nauke o krvi iz pupčanika bila mnogo manja. Ali sada, tehnologija je toliko napredovala u mnogim oblastima. I ko zna šta bi nam krv iz pupčanika mogla pružiti u budućnosti? Ono što se dešava u ovoj oblasti je veoma uzbudljivo a važno je, takođe, da je čuvanje matičnih ćelija iz krvi pupčanika sada svima nadohvat ruke.