Život u luksuznom hotelu kao deo postporođajnog oporavka: priča majke koja je imala priliku da ovako nešto iskusi

Nedelju dana nakon što sam rodila sina, ležala sam na stolu za masažu kako bi druga žena mogla da me izmlaza. Čula se prigušena muzika u pozadini dok je žena iscedila par kapi mleka u staklenu bočicu. Trudila sam se da se ne osećam posramljeno zbog tako malo mleka – da li je moj hitan carski rez krivac za to?

Rođena sam i odrasla u Americi ali sam, takođe, i Tajvanka. Gledajući u motive nežnoplavog cveća na zidu, asocirali su me na areole. Žena mi je rekla da se opustim. Možda bi trebalo da pokušam da spavam noću. Moja beba je ionako uglavnom hranjena adaptiranim mlekom, rekla mi je, kao da mi je potrebno podsećanje na to koliko malo mleka imam. Ustajući na svaka dva sata da se izmlazam je iscrpljujuće. Jednostavno, vezan si za bebu.

Saveti koje mi je dala maserka delovali su potpuno suprotno od onoga čemu su me učili kao Amerikanku. U SAD prvi mesec majčinstva je često viđen kao bolan i težak. S druge strane, ja sam odmarala u luksuznom postpartalnom hotelu u Tajpeju, ostavljajući veliki deo teškog posla armiji medicinskih sestara. Mogla sam da spavam u mekanom bračnom krevetu, budim se sa pogledom na grad od poda do plafona i jedem topli doručak od pirinčane kaše, poširanog zeleniša i biljnog čaja. Iskustvo je bilo takvo da se činilo pogrešnim.

Kada je završila sa izmlazanjem, maserka mi je predala rezultat: manje od kašičice žutog mleka. Nije želela da se osećam loše zbog toga, naprotiv. “Post-porođajni period je vreme da ponovo uspostavite ravnotežu svog či”, rekla je.

Na Tajvanu postoji izreka – tokom trudnoće, negujte bebu a nakon porođaja negujte svoje telo. Veruje se da porođaj narušava telesnu ravnotežu tako da se majke odmaraju kod kuće trideset do četrdeset dana dok ih porodica neguje. U pravom smislu reči ova izreka znači “sedeći mesec” ali se često prevodi kao postporođajni period daleko od stresa i bolesti, hladnoće spoljašnjeg sveta. Moja mama je uvek naglašavala ulogu hrane – neka jela poput svinjskih kotleta sa kikirikijem ili piletine sa đumbirom u susamovom ulju kažu da popravljaju matericu.

Danas, na Tajvanu postoji tendencija da se postpartalni mesec prepusti profesionalcima. Novopečene mame mogu da odsednu u nekom od 280 specijalizovanih hotela gde će imati hranu, danonoćnu negu dece, posete lekara, i razne pogodnosti poput časova joge i izmlazanja mleka. Prema Geriju Liju, osnivaču MiamiGuide, veb sajta preko koga se može rezervisati boravak u hotelu posle porođaja, boravak košta u proseku 228 USD po noćenju. Za Amerikance ovo može delovati kao neverovatna ponuda ali ovde gde je prosečna plata nešto veća od 22.000 USD, za mesečni boravak u hotelu se potroši između 20% i 30% nečijeg godišnjeg prihoda. Ipak, prema Liju, 65% roditelja nakon porođaja se prijavi u jedan od ovih hotela čak i kada to znači da treba da štede godinama. “To je kao da kupujete dijamantski prsten”, rekao mi je Li preko telefona. Sličan smeštaj je dostupan i u Kini i u Južnoj Koreji.

S mlekom u ruci, izašla sam iz spa, prošetala hodnikom i pritisnula dugme na zidu. Vrata su se otvorila, otkrivajući malu sobu ukrašenu fotografijama beba i pismima zahvalnosti. Medicinska sestra sa maskom i u zelenoj uniformi vedro me je pozdravila: ”Zdravo mama!” Dala sam joj mleko zajedno sa brojem moje sobe, osam. Dok sam davala svoje mleko, sinulo mi je da predajem dragi ritual, dojenje novorođenčeta strancima. Rekoh sebi da je hotel i postojao da bih mogla da se fokusiram na svoje potrebe. Vratila sam se u svoju sobu, spustila na kauč i otvorila aplikaciju na telefonu. Na ekranu se pojavio video uživo moje bebe koja dremucka dok plava cucla visi iz njegovih usta. Kasnije ćemo imati dosta vremena zajedno, pomislila sam, pokušavajući da potisnem iznenadni talas krivice. Upravo je bilo i vreme za dremku.

Počela sam da istražujem hotele posle porođaja u Tajpeju. Saznala sam da, umesto da nameću tabue povezane sa tradicionalnim mesecom posle porođaja (ne perite kosu, izbegavajte ledenu vodu), nudili su pogodnosti sa sličnim vibracijama kao što su grejači, tople kupke za stopala i topao biljni čaj. Ali bilo je nešto snishodljivo u vezi sa hotelima. Osoblje me ja stalno zvalo mama. Iako su tate i zaposleni mogli da dolaze i odlaze slobodno, mame su morale da se prijavljuju i odjavljuju. Posetiocima nije bilo dozvoljeno da ulaze u hotelske sobe i mogli su novorođenčad da vide samo kroz stakleni prozor. Nama nije bilo dozvoljeno da izvodimo svoje bebe napolje, osim ako nisu imale termin kod lekara.

Jednom prilikom sam pitala sestru da li mogu da idem u šetnju. Odgovorila je da mogu ali je oklevala i rekla da većina žena ipak ne ide jer bi trebalo da se odmaramo.

Naposletku, odlučila sam se za Whole Love koji je izgrađen u mom kraju pre nekoliko godina. Hotel koji ima 23 sobe opisan je kao centar za negu dok ga mame zovu hotelom. Moja soba bi imala sopstvenu masažnu stolicu, sterilizator za flašice i pumpice za izmlazanje. Mogla bih da zakažem manikir ili da naučim da pravim sapun od majčinog mleka (nije da bih imala mnogo toga). Odabrala sam Whole Love uglavnom zato što je bio blizu kuće.

Moj muž je brinuo da se prijavljujem za neku vrstu karantina za majke. Mislio je da bi mi bilo udobnije u našem stanu gde bi on kuvao, a ja mogla da izlazim napolje.

Bila sam zahvalna na ponudi ali mi je delovalo naivno. Odlično kuvanje mog muža nije uključivalo bujone od kosti prožete kineskom medicinom. Moja porodica nije htela da brine o nama, a njegova je bila hiljadama milja daleko. Živeli smo na retkom mestu gde je postpartalna negla bila norma, neki od naših prijatelja su plakali kada se njihov boravak u hotelu završio. Zar ne bi trebalo da iskoristimo ovu priliku?

Kada je došao dan porođaja, moji doktori su pokušali da indukuju porođaj ali nisu uspeli. Dva dana kasnije, pribegli su hitnom carskom rezu. Posle sam se osećala kao prazna vreća, jedva sam mogla da podignem glavu. U bolnici sam ostala pet dana nakon čega su nas roditelji odvezli u hotel.

Dok je naše novorođenče dremalo u svom autosedištu, moje telo je trnulo od anksioznosti. Šta ako se probudi i počne da plače? Šta ako se zaglavimo u saobraćaju i on uprlja svoju pelenu? Većinu vremena sam provela u bolnici vezana za krevet, dok je moj muž brinuo o meni. Naše voljeno dete nam je i dalje bilo enigma.

Vozili smo se liftom do petog sprata i čekali u mračnom hodniku. Osećala sam se kao da sam u zoo vrtu: s druge strane staklenog zida smo mogli da vidimo osvetljene jaslice gde su sestre podizale i spuštale bebe kao lutke. Tada je ušla medicinska sestra i uzela bebu iz kolica. U narednih trideset dana hotel će pratiti njegove potrebe i pokrete, a ja ću moći da se brinem o njemu kada to želim.

U sobi broj 8, na poslužavniku čekala je kolekcija finih belih činija: supa od školjki, riba kuvana na pari, hrskava okra sa komadima govedine, zeleniš sa godži bobicama. Osetila sam nalet optimizma. Htela sam da se prema hotelu ophodim kao prema školi i da diplomiram kao najbolja majka koja mogu da budem.

Hrana je bila za mene pa je moj muž otišao po svoj ručak. Recepcioner mi je dao potrebne stvari, proizvode za kupanje i informacije o službi koja čuva pupčane vrpce. Potom mi je medicinska sestra pokazala kako da označim majčino mleko. Jednom dnevno izmerila bi mi temperaturu i pritisak; dva puta nedeljno bi mi pomogla da zamenim zavoj na carskom rezu.

Telefon pored kreveta je zazvonio. Moja beba je bila gladna. Da li sam htela da ga nahranim ili sam želela da se odmorim? Izabrala sam prvo, kao da sam poručila sobnu uslugu.

Nekoliko minuta kasnije, dovezli su ga u kolicima gde se nalazila savršeno zagrejana bočica sa mlekom i fioka sa čistim pelenama. Tek okupan, sa urednom kosom, izgledao mi je kao poklon. Sestra mi je rekla da sednem na sofu i nežno mi ga pritisnula u naručje.

Moja beba je došla sa detaljnim uputstvom. Trebalo je da ga hranim na svaka 4 sata, da popunim tabelu koliko je i kada jeo, i da zabeležim svako menjanje pelena. Zvučalo je dovoljno lako – zamišljala sam sebe kako ležim na krevetu, pijuckam čaj dok beba guče. Ali sa mnom, on je često plakao dok ne pocrveni. Poslednjih 9 meseci proveo je sklupčan u meni, bez ikakvih komplikacija. Sada, napolju, zašto ga ne mogu umiriti?

Mnogo puta, sestra je uzimala bebu iz mog naručja i umirila bi ga. Onda, kada bi ga ponovo uzela, počeo bi da plače. Nedeljama, nisam provodila više od 4 sata sa svojim sinom. Osećala sam se grozno zbog toga – izgledalo je kao da sam menjala bliskost s njim zarad spokoja – ali rekla sam sebi da je izgledao srećnije sa sestrama. Možda je instinkt da se žena pati nakon porođaja bio isuviše američki. Neke od aktivnosti su bile zaista divne. Tokom kupanja beba, muž i ja smo oduševljeno posmatrali kako naš sin, smešten u prstenu na naduvavanje i okružen gumenim patkicama, uživa.

Jedno veče, fotograf i njegov asistent su došli u moju sobu. Obukli su bebu kao raznosača novina, kao zečića i u odeću za plažu. Kada su ga obukli u kostim zelene kruške, zaspao je. Koliko god da je to bilo divno iskustvo, osećala sam se beskorisno. Naučila sam neke trikove od osoblja ali su oni radili sve umesto mene i bili su bolji u tome. Nakon 3 nedelje boravka, počela sam da se osećam klaustrofobično.

Nisam mogla imati u sobi svoje prijateljice ili roditelje, i nisam mogla voditi sina napolje. Svi su nosili uniforme: majke su nosile bele pidžame sa roze i zelenim krugovima, sestre koje su isključivo bile žene, nosile su zelene uniforme, dok su bebe bile obučene u bela kimona. Samo su tate nosile regularnu odeću i nisu imali zvaničnu ulogu – odraz tradicionalnog društva u kojem se od majki očekivalo da budu udate za očeve i da teže tome da budu primarni staratelji.

Tokom poslednje nedelje boravka, konačno sam stekla prijateljicu, Maraju, Kanađanku poreklom sa Tajvana, koja je rodila svoje drugo dete, dečaka. Jedno popodne, nakon jutarnjeg podoja, uzele smo čaj i otišle na krov. Ispričala mi je da je nakon prvog porođaja bila toliko iscrpljena jer nije imala puno poverenje u dadilju te je ona radila sve oko bebe noću. Iz tog razloga, kad je zatrudnela drugi put odmah je uplatila depozit za hotel.

Priznala sam da mi je bilo teško da budem nasamo sa bebom. Moji američki prijatelji su mi, verovatno, zavideli, a ja sam polako želela da se menjam s njima, da se menjam za sve besane noći jer se činilo da su se odmah povezali sa svojim novorođenčadima. U toj poslednjoj nedelji osećala sam se baš kao i na početku- anksiozno, zbunjeno.

Tada me je Maraja podsetila da post-porođajni period ne služi tome da se nauče veštine već da se žena oporavi fizički i mentalno od napora trudnoće.

Moja prva tri dana kod kuće su me zapljusnula kao hladan tuš. Nakon 30 dana relativno mirnih, bila sam iznenađena potpunim nedostatkom ličnog vremena.

Skoro odmah sam osetila nalet intimnosti za kojom sam toliko žudela, praćen tihim razumevanjem. Bilo je jednostavno: nisam poznavala svoje dete jer nisam provela dovoljno vremena s njim. Kada je bio preumoran, bio je besan, otkrila sam. Uživao je u dremkama, na grudima tate, i naslonjen leđima na naše butine. Više je voleo duge šetnje u kolicima nego ljuljanje u stolici. Hotel me je oslobodio odgovornosti za mog sina što je stvorilo emocionalni ponor; krute rutine su me sprečile da ga upoznam kao individuu.

Iako to tada nisam u potpunosti razumela, boravak u centru za postporođaj pružio mi je priliku da predahnem pre nego što zaronim u maraton roditeljstva. Pogrešno sam pristupila svemu. Kad se osvrnem, ako sam želela da se odmah povežem sa svojim sinom trebalo je da ga držim kod sebe ceo dan, kao što je Maraja učinila. Ili je trebalo u potpunosti jednostavno da uživam u slobodnom mesecu, da izađem napolje i da verujem da ću na kraju sve shvatiti.

Sada kada smo se moj muž i ja vratili na svoje poslove, isprobali smo nekoliko dadilja sa skraćenim radnim vremenom koje mogu da čuvaju našeg sina nekoliko sati nedeljno. Koni je bila naš izbor, prvog dana pojavila se sa hirurškom maskom na licu i roze uniformom. Delovalo je poznato. Ispostavilo se da je pre nego što je postala dadilja, Koni je radila kao medicinska sestra supervizor u postporođajnom hotelu.

Dani kada su mi hranu donosili u moju sobu delovali su kao priviđenje. Ali, anksioznost i osećaj neadekvatnosti su nestali. Posle mnogo nedelja u delirijumu i mnogo sati provedenih u uspavljivanju sina, osećala sam se potpuno kao njegova majka. Ovaj put, poznavala sam svoje dete bolje od žene koja mi je pomagala da se brinem o njemu. I posle ručka, izveli smo ga u šetnju.